Sutra se pomeraju kazaljke na satu - Priča o letnjem računanju vremena

Letnje računanje vremena počeće sutra ujutru u 2.00 časa, kada časovnik treba pomeriti za jedan sat u napred, na 3.00 sata.

Letnje računanje vremena je mera koja je prvi put primenjena u 20. veku kako bi što bolje iskoristili sunčevu svetlost tokom letnjih meseci …

Dnevna ušteda svetlosti (Day Time Saving ili Summer Time – na engleskom) je mera koja je prvi put primenjena u 20. veku kako bi što bolje iskoristili sunčevu svetlost tokom letnjih meseci i posledično uštedeli energiju. Nakon naftne krize ranih 1970-ih, postala je globalna mera. Mera se sastoji u pomeranju časovnika jedan sat unapred (unazad), obično između poslednje nedelje marta i poslednje nedelje oktobra.

Ovu praksu prvi je predložio Benjamin Franklin (1705-1790), jedan od osnivača Sjedinjenih Američkih Država. 1784. godine, dok je bio ambasador u Parizu, video je kako se Parižani rano bude kako bi uštedeli na svećama i bolje iskoristili dnevnu svetlost. Ideja mu se dopala i predložio ju je svojim sunarodnicima. To je takođe bilo u skladu sa doktrinom “Rano ustajanje i rano buđenje čini vas zdravim, bogatim i mudrim”.

Uvođenje letnjeg vremena u velikoj meri dolazi zahvaljujući naporima novozelandskog entomologa Georgea Vernona Hudsona (1867-1946) i engleskog građevinskog biznismena Villiama Villetta (1856-1915). 1908. godine Villettov prijedlog odbila je engleski parlament, ali 1916. godine usred Prvog svetskog rata usvojili su ga Nemačka i Austrougarska radi uštede goriva.

U Grčkoj je letnje vreme prvi put testirano 1932. godine, od 6. jula do 1. septembra, kada su časovnici postavljeni sat vremena unapred. Međutim, kasnije je napuštena ta ideja. Vratila se 1952. (1. jul – 2. novembar), ali ponovo će biti napuštena, jer se nije uspelo uštedeti struje koliko se očekivalo, navodi se u izveštaju Atinske kompanije za električnu energiju (današnji DEH). Letnje vreme ponovo je počelo da se računa 13. aprila 1975. usred Prve naftne krize i od tada traje neprekidno.