Menu
BLOG
Milovan Lalovic
Milovana Lalovića bi mogli nazvati vasionskim moreplovcem . Ipak bi ga mi jednostavnije nazvali ribarem , koji u nekoj uvali egejskog mora peca sveŽa slova . Kad ih upeca dovoljno , on ih na tihoj vatri u starom tiganju obrće , tek toliko da budu ukusna onome koji ih probava . Svojom i samo svojom voljom , je rođen 1979. godine u Koblencu (NemaČka).Tuđom i samo tuđom, pomalo kosmičkom voljom , je postao pripovedač i pesnik .
Pisma dragoj Fler
Draga Fler,
spominjete šećerne jabuke, toplu kišu niz puštene kose, tajni susret na strastvenu uglu i slatkoću prezrelih jagoda, onih što se mlijekom opijaju. Vi to meni čežnju prozivate, i ljepote minulijeh dana. N’o ne znate, mila moja gospo da me nema večeras na barci. Ni na barci a niti u tijelu. Evo mene mravinjem obodu. Mravinjaku od stotinu ljeta. Sav sam vam se noćas premravio gledajući jedno krupno Oko. Nagelo se k nama mravinjaku, a sva braća i sve moje sestre to ne vide nit važnosti daju. Oni jure okolo za slamkom te se ‘vako međ’ sobom prepiru: „Ovo vam je naša slamka suva“, čujem ove iz donjih slojeva, iz slojeva donje kolonije. „Nije vaša no zaista naša“, viču ovi s gornjijeh krajeva. „Vi Donjani svi ste nedostojni, čuj kakav je govor što zborite, nije slamka nego je to travka, sram vas bilo što tako zborite!“
Draga moja od Provanse gospo, dok galama njihova me žesti ja se mravim Oko gledajući. Ono zuri vodnjavom dubinom, ono zuri ka’ da misli čita. A šta ako zna soliter gradit? A šta ako baš tu će temelje, baš na mjesto našeg mravinjaka?
Stoga meni ne zamjer’te noćas što mi nije do zrelih jagoda, do jagoda i puštenih kosa.
Iskreno vaš prijatelj,
Milovan.
Draga Fler,
zlatni prah od praha pretpostavki, koji ste mi poslali u pismu, nisam mog’o vodom rastvoriti. Zlato teško pa lako potone. Jurio ga kašikom po čaši i prošlo je nekol’ko minuta te ga mogah popiti do kraja. Zatim sjedoh efekte čekati. Napominjem, sve sam uradio baš kao što vi ste naložoli. Zatvorio bijah očne kapke, spustih sebe u sebstvo najdublje, te tu pređoh sopstvene tokove. Tamo sam se kratko zadržao pa se vratih javi na viđelo. Kada oči opet progledahu biješe prošlo oko pola sata. Tu me hitnja spopade na prečac te se dadoh zrcalo tražiti. Eh, da znate draga moja gospo koliko se liku razočarah. On se nije nimalo zlatio. Stoga mi je lasno promišljati kako ste vi neđe pogriješili. Il’ to ne bi ispravna supstanca, ili zlatan nikad biti neću. Od to dvoje jedno je istina.
Iskreno vaš prijatelj,
Milovan.
Draga Fler,
vaš odgovor u poslu mi dođe. Taman bijah razmrsio mreže. Pripravih se bijah zvijezdarenju neđe blizu krupnog Jupitera. Kad pročitah vaše milo pismo spopade me preteška gorčina. Ma koliko krotio oluju, ma koliko prosijavo vjetre, prosijavo u lake zvižduke, ma koliko slao padalica, padalica vrdavih zvijezdica, vi se gospo ne mičete s mjesta. Pa ja gužvam sopstvena ramena da vas mogu ogrnut’ na pleća. Ja od sebe kradem brodsku užad da vas vežem sebi oko srca. Sve se plašim da ćete nestati. Tjeram jata ptica od oltara đe pristižu odgovori vaši. Odgovori krilatijeh slova koja mogu u slobodnom padu vinuti se nazad oblacima ne crneći neba sa mastilom. Nemojte mi jalovinu slati no proljeće među redovima. Esenciju stvaralaštva želim, ne sablasne i neplodne sjeni memljivijeh crkvi i džamija.
Ako mene sjećanje ne vara, naše su se duše predstavile jedna drugoj poput dva šetača. Dva šetača od lakijeh nogu, onih što se preko tanga šeću. Na vašem je vratu okačeno jedno doba ako se ne varam. A i pamtim vaše malo srce đe epohom kuca oko vrata. Stoga, čelom ronim u sjećanja, na sušestvo vaše, te vas zovem stvaralaštvu natrag,
Iskreno vaš prijatelj,
Milovan.
P.S. Ja sam prije svega Zemljaninom, i niže se podijele od onih međ’zvijezdanih mene ne ticaju.
Draga Fler,
od osmijeha preko moga lica načiniste primjer rimskog luka. Kunem vam se čašću svojom svetom, čašću svojom i svojih predaka, kada bih se samo usudio u njega bi galaksija stala.
Evo kako do toga je došlo: na svako sam vaše malo slovo okačio po lampion jedan. I kada se, nakon lamparenja, tu odmakoh korak unatraške ja ugledah prizor neviđeni. Svi fenjeri oni u cijelini jednim sjahu plamenom blještavim. Sijali su vašim lijepim likom što fotonskim naznakama smiješka.
P.S. Ova priča koju mi šaljete zaista me bješe nadahnula. N’o bih mog’o u kritike reći da ljudima ne žvaćete riječi. Šta fusnote onolike traže? Traba pustit’ ljude da tragaju, jer čitalac učestvovat mora!
U čekanju vašeg odgovora, ljubim ruku činom poštovanja.
Iskreno vaš prijatelj,
Milovan.
Postovani ljubitelji , citanja tudjih pisama.Vase je pravo da ova pisma citate samo na ovom mestu . Posle citanja , sadrzaj pisma je dozvoljeno samo saputati od uveta do uveta , a papir pre toga progutati . Bilo koji drugi nacin koriscenja ove privatne prepiske , bice smatrano krivicnim delom i krsenjem autorskih prava !
